U poslednjim godinama, urbane oblasti širom svetu sve više koriste video-nadzorne sisteme zasnovane na veštačkoj inteligenciji (VI) kao ključni element strategija za javni sigurnost. Ovi napredni sistemi koriste učenje mašina i računalni vid za analizu real-time video snimaka iz hiljada kamera širom gradova, brže i preciznije od tradicionalnih metoda nadzora identifikuju potencijalne pretnje i sumnjive aktivnosti. Ova integracija predstavlja veliki pomak u upravljanju javnom sigurnošću, prevazilazeći konvencionalne sisteme koji se oslanjaju na ljudske operatore koji prate više kanala i reaguju nakon što se incidenti dogode. Nadzor uz pomoć veštačke inteligencije može odmah obraditi velike količine podataka, otkrivaći neuobičajena ponašanja tokom događaja i omogućavajući policiji da na vreme dobije upozorenja za proaktivne intervencije. Na primer, VI nadzor može prepoznati osobe koje se zadržavaju u zabranjenim zonama, detektovati oružje ili identifikovati sumnjive mase ljudi koje bi mogle ukazivati na neposredne pretnje. Analizom kontekstualnih i motoričkih obrazaca, AI razlikuje bezopasne aktivnosti od opasnih, smanjujući broj lažnih alarma često prisutnih u tradicionalnom nadzoru. Pored detekcije u realnom vremenu, AI može analizirati stare snimke radi pomoćnih uvida u istrage, praćenja osoba od interesa i predviđanja potencijalnih mesta zločina putem otkrivanja trendova i korelacija podataka. Ova prediktivna sposobnost omogućava efikasnije raspoređivanje resursa policije, što može sprečiti zločine pre nego što se dogode. Međutim, širenje AI video nadzora izazvalo je snažne debate o privatnosti i građanskim slobodama. Kritičari upozoravaju da široka primena može dovesti do masovnog nadzora, narušavanja privatnosti pojedinaca i stvaranja nadzorne države bez dovoljnog nadzora ili saglasnosti.

Brige se takođe fokusiraju na moguću zloupotrebu podataka, urođene pristrasnosti u AI algoritmima koji prekomerno ciljaju određene grupe, i nedostatak transparentnog upravljanja koje bi osiguralo odgovornost. Zaštitnici privatnosti ističu potrebu za jasnim regulativama koje će uskladiti javnu sigurnost i zaštitu ličnih sloboda. Kao odgovor, neke gradske sredine razmatraju regulatorne mere, uključujući stroge politike zaštite podataka, izveštaje o transparentnosti od strane policije, kao i uključivanje zajednice u odluke o lokacijama i metodama nadzora. Organizacije za digitalna prava zahtevaju redovne revizije kako bi identifikovale i ispravile pristrasnosti u algoritmima, kao i uspostavljanje efikasnih mehanizama za žalbe za pojedince koji smatraju da su im prava povređena. Diskusije o AI nadzoru predstavljaju deo šire etičke debate o ulozi veštačke inteligencije u javnim uslugama—dok tehnologija jača kapacitete za sigurnost, ona izaziva društvo na zaštitu prava u sve digitalnijem, povezanom svetu. Gledajući napred, stručnjaci predviđaju da će urbana javna sigurnost verovatno koristiti kombinovani pristup koji spaja AI nadzor sa tradicionalnom policijom i strategijama zasnovanim na zajednici. Takva ravnoteža ima za cilj da iskoristi prednosti tehnologije, uz očuvanje ljudskog prosuđivanja od suštinskog značaja za pravdu i pravičnost. Kako se gradovi razvijaju i suočavaju sa složenim sigurnosnim izazovima, kontinuirani dijalog između donosioca odluka, tehnologija i građana od suštinskog je značaja za odgovornu i transparentnu upotrebu AI nadzora—povećavajući sigurnost, a da ne ugrožava osnovna prava. Zaključno, video nadzor zasnovan na veštačkoj inteligenciji predstavlja revolucionarni alat u urbanoj javnoj sigurnosti, donoseći značajna unapređenja u prevenciji kriminala i brzom reagovanju. Ipak, njegova primena zahteva pažljivo upravljanje pitanjima privatnosti i etike. Pronaći pravi balans biće ključno za izgradnju poverenja javnosti i efikasnost ovih tehnologija u činjenju gradova sigurnijim za sve građane.