Ljudi su oduvek migrirali — ne samo kroz fizičke prostore, već i kroz promene u radu i mišljenju. Svaka veća tehnološka revolucija izazvala je takve migracije: od polja do fabrika, od mišića do mašina, od analognih navika do digitalnih refleksa. Ove promene nisu transformisale samo naš rad, već i naš identitet i osećaj vrednosti. Udarni primer početka 20. veka ilustruje ovo: 1890. godine, više od 13. 000 američkih kompanija pravilo je kočije na konjske vuču; do 1920. godine, ostalo je manje od 100. U jednoj generaciji, cela industrija je nestala, istisnuvši milione radnika, rušeći zanate, preoblikujući gradski život i omogućivši masovnu kontinentalnu mobilnost. Tehnološki napredak ne traži saglasnost. Danas, kako napreduje veštačka inteligencija, ljudi se suočavaju sa kognitivnom migracijom. Ova promena je manje fizička, više mentalna — od zadataka koje mašine brzo savladavaju ka oblastima koje zahtevaju ljudsku kreativnost, etičko razmišljanje i emocionalni uvid. Istorija je prepuna takvih migracija. Od Industrijske revolucije do digitalnog doba, mašine su neprestano tražile nove veštine, institucije i narative o doprinosu, stvarajući nove dobitnike i ostavljajući druge zaostalim. **Prelomna promena: IBM-ova “Kognitivna Era”** U oktobru 2015, izvršna direktorka IBM Gini Rometi najavila je “Kognitivnu eru” na Gartner konferenciji. To nije bila samo marketinška kampanja, već strateško preorijentisanje i signal industriji o novom dobu računarstva. Za razliku od ranijih programabilnih sistema koji su radili strogo na osnovu ljudski kodiranih pravila, kognitivni sistemi uče, prilagođavaju se i usavršavaju tokom vremena putem mašinskog učenja (ML) i obrade prirodnog jezika (NLP). Oni zaključuju, sintezuju i komuniciraju. Ključ ove vizije bio je IBM-ov Vitn, poznat po tome što je 2011. pobedio ljude šampione na *Jeopardy!* Međutim, pravo obećanje je bilo u pojačavanju ljudskog intelekta — pomagao je doktorima da analiziraju hiljade kliničkih ispitivanja ili advokatima u analizi sudske prakse — kao kognitivni saputnik, a ne zamenik. Ova promena isticala je partnerstvo nad automatizacijom, promovišući “nadgrađeni intelekt” umesto “veštačke inteligencije”. Ali, istovremeno, implicitno je shvatala da je kognitivni rad — koji je do sada bio domen belih košulja — sada podložan automatizaciji. Kao što je parna mašina zamenila fizički rad, tako je i kognitivno računanje počelo da preti jeziku, dijagnozama i prosuđivanju. Ova najava bila je optimistična, ali i realistična: zamišljajući budućnost u kojoj se ljudske sposobnosti nadogradjuju uz mašine, ali i buduće gde je potrebno preusmeriti vrednosti u oblasti u kojima mašine imaju poteškoće — razumevanje, emocionalni odjek, etičko razmišljanje. Ova najava najavila je sledeću veliku migraciju — ne tela, već umova — izazivajući ne samo veštine, već i sam identitet. **Prva velika migracija: od polja do fabrike** Da bismo shvatili jedinstvenost današnje kognitivne migracije, treba malo da se osvrnemo na prošle migracije. Industrijska revolucija pokrenula je prvu masovnu promenu rada — od ruralnog poljoprivrednog rada ka industrijskim fabrikama. Para i mehanizacija prekinuli su vezu sa lokalnim, sezonskim, fizičkim radom, pretvarajući ga u uređeni, specijalizovani i efikasni rad. Ova tranzicija transformisala je i naš identitet: kovači i kradljivci postali su delovi industrijskih mašina regulišući se časovnicama i smenskim radom.

Veštine, rutine i društvene hijerarhije su se promenile. Naravno, usledile su i institucije: obrazovanje je prošireno da stvori pismene radnike, suzbijani su radni zakoni, formirali su se sindikati, a gradovi su rasli, često kaotično. Bio je to traumatičan, ali temeljan proces koji je oblikovao moderni svet mašina. Javio se obrazac: tehnologija zamenjuje, a društvo se prilagođava — ponekad postepeno, ponekad žestoko — dok ne nastane novi balans. Za industrijsku revoluciju bilo je potrebno naše telo; za sledeću će biti potrebno naše umove. **Digitalna revolucija: od fabrike do kancelarije** Sredinom 20. veka do kraja 1990-ih, računari su iznova preoblikovali rad — od mehaničkih zadataka ka obradi informacija i simboličkom manipulisanju. Službenici su postali analitičari podataka, dizajneri digitalni arhitekti. Rad je prešao iz fabrika u kancelarije, a na kraju u naše džepove. Znanje je postalo primarni rad, uz računare i tabele kao nove alate. Ova migracija redefinisala je produktivnost kroz mentalne procese — memoriju, organizaciju, apstrakciju — i stvorila nejednakost između onih koji su ovladali digitalnim alatima i onih koji su zaostajali. Ustanove su se brzo prilagođavale: škole su učile “veštine 21. veka, ” kompanije reorganizovale procese, a profesionalni identitet je prešao od radnika ka radniku znanja. Promena je bila manje traumatična nego kod Industrijske revolucije, ali nije bila manje duboka. **Sada: najdublja migracija** Kako se sve dublje uvlačimo u 21. vek, i rad znanja suočava se sa automatizacijom. Sadašnja kognitivna migracija izaziva ono u šta smo verovali da je ne zamenjivo — naš racionalni um. AI nas primorava da krenemo ka našim jedinstvenim ljudskim snagama: kreativnosti, etici, empatiji, smislu i duhovnosti. Ova migracija je duboka jer nas ne tera samo da preživimo promenu, već i da ponovo otkrijemo svoj identitet van produktivnosti i da redefinišemo svoju pravu vrednost. **Ubrzane promene i skraćene prilagodbe** Svaka tehnološka migracija ubrzava. Industrijska revolucija trajala je više od jednog veka; digitalna je sažeta na decenije; a sada, kognitivna migracija se odvija u okviru godina. Na primer, veliki jezički modeli (LLMs) evoluirali su od akademskih eksperimenata do alata na radnom mestu za manje od pet godina. Vilijam Bridz je 2003. primetio da ubrzane promene izazivaju izazov u tranziciji; današnje vreme tu izazov samo pojačava. Razvoj hardvera odražava ovo: CPU je izvršavao instrukcije serijalno, oslanjajući se na ljudski kodirane pravila; GPU sada izvršavaju masovno paralelne zadatke i uče iz podataka — ubrzavajući računanje. Nvidia ovo naziva “ubrzano računanje” (accelerated computing). **Egzistencijalna migracija** Tehnološki prelazi nekada su trajali generacijama; sada se dešavaju unutar karijera ili decenija. Ova promena traži ne samo nove veštine već i duboku procenu onoga što nas čini ljudima. Za razliku od prošlih epoha, više ne možemo samo da naučimo nove alate ili rituale — moramo migrirati ka domenima gde ljudska kreativnost, etičko prosuđivanje i stvaranje značenja određuju ko smo. Suočavamo se sa ubrzanim putovanjem otkrivanja suštine svega što je nas odlukom od automatizacije: prava priroda čovečanstva kada se inteligencija više ne smatra jedinstvenom, već nečim čega mogu biti i sistemi.