U diskusijama o "blokčejn strategiji", finansijske institucije se prvenstveno fokusiraju na arhitekturu, posebno na izbor između javnih i privatnih blokčejna. Ova osnovna odluka je ključna, jer utiče na razvoj infrastrukture, inovacije proizvoda i upravljanje rizikom u sektoru finansijskih usluga i plaćanja. Javni blokčejni, kao što su Bitcoin i Ethereum, su decentralizovani i omogućavaju svakome da verifikuje transakcije i pristupi knjizi, podstičući radikalnu transparentnost, ali uz ograničenu kontrolu. S druge strane, privatni blokčejni su dozvoljeni i dostupni su samo odabranim učesnicima, što preduzećima, kao što je JPMorganov Onyx, pruža značajnu upravljačku moć, ali manju transparentnost. Razlike između ove dve vrste blokčejna leže u njihovim mehanizmima poverenja: javni lanci se oslanjaju na algoritamsko poverenje vođeno konsenzus protokolima, dok privatni lanci zavise od institucionalnog poverenja među članovima konzorcijuma.

Tako su javni blokčejni prikladni za aplikacije koje zahtevaju visoku transparentnost, kao što su prekogranična plaćanja, dok su privatni lanci bolji za kontrolisane okruženja poput finansiranja lanca snabdevanja. Izbor između ovih arhitektura treba da bude strateški, a ne ideološki, prilagođen specifičnim potrebama i razmatranjima rizika projekta. Buduća finansijska infrastruktura će verovatno biti višelančna, omogućavajući efikasno usmeravanje između javnih i privatnih sistema u zavisnosti od operativnih zahteva. Na primer, Circular Protocol planira da pokrene ekosistem blokčejna za zdravstvo koji koristi oba tipa lanaca, prepoznajući jedinstvene regulatorne potrebe industrije. Kako finansijske institucije sve više tokenizuju sredstva i angažuju se u inovativnim rešenjima plaćanja, razlika između javnih i privatnih blokčejna će se nastaviti da zamućuje. Na kraju, odgovarajuća arhitektura blokčejna ne samo da podržava postojeće poslovne modele, već će takođe uticati na stratešku fleksibilnost, usklađenost sa regulativama i kapacitet za inovacije u budućnosti.