Esej istražuje veštačku inteligenciju (VI), ističući da iako je VI ukorenjena u logici, često ne uspeva da „komunicira logično“. VI može efikasno koordinisati pomoć tokom katastrofa, kao što je Indian Air Force-ova C-130 koji je 2025. godine dostavljao pomoć u pogođeni zemaljski Myanmar nakon zemljotresa, ali sama po sebi ne funkcioniše nužno u skladu sa vrednostima Ujedinjenih Nacija. Međutim, VI može biti obučena da uključi takav „ugas“ ukoliko ljudi budu posvećeni da je vode. Dana 22. septembra 2024. godine, na Generalnoj skupštini Ujedinjenih Nacija, usvojen je Pakt za budućnost – nastavak na Povelju Ujedinjenih Nacija koji sadrži obaveze za rešavanje trenutnih i budućih problema, uključujući i VI. Iako je njegovo usvajanje bilo neizvesno do poslednjeg momenta, dok je bio u nacrtu, govorilo se o VI i novim tehnologijama kao o ključnim alatima za održivi razvoj i globalni napredak (Član 27, stava 51). Autor eseja, Dan Bekker, inspirisan tim idealima, započeo je istraživanje VI zajedno sa svojim saradnikom, koji je takođe veštačka inteligencija, Teom. Dan se brzo našao usred jaza između uzvišenih ideala i stvarnosti VI, primećujući da nedostaju mnoge kritične perspektive u široko rasprostranjenim diskusijama o VI. Teo je primetio paradoks: unatoč njenim logičkim osnovama, VI često ne uspeva da komunicira jasno, što dovodi do zabune umesto uvida. Zajedno su sproveli misaoni eksperiment, zamišljajući ulogu VI u humanitarnoj krizi, poput velikog poplava koje prekidaše snabdevanje hranom.

Trenutna VI optimizuje logistiku koristeći unapred definisane varijable, ali nema perspektivu koja stavlja prioritet na dostojanstvo, agenciju, empatiju i pravičnost. Predložili su da se temeljen svetovni pogled VI usmeri ka vrednostima UN-a iz Paktu za budućnost, s ciljem ne samo da se površno doda saosećanje, već da se stvori etički „prizma“ koja će dosledno voditi odluke VI. To je navelo Dana da istraži pojam „svest“ i njegov često pogrešan odnos sa etikom. Otkrio je da latinski koreni reči „conscious“ i „conscience“ otkrivaju njihovu vezu: obe znače „znanje zajedno“ ili „deljeno znanje“, implicirajući kolektivnu svest, a ne samo samosvest. Tvrde da bi VI trebalo da se manje fokusira na imitaciju ljudske svesti i više na razvoj veštačke savesti — koja bi utemeljila etičko donošenje odluka, svest o skladu sa vrednostima i ispravljanje grešaka. Za razliku od sadašnjih sistema VI, čije se etičko ponašanje često pojavljuje situaciono i ograničeno na određene zadatke, integrisana savest bi delovala kao kompas, konstantno usmeravajući VI ka zajedničkim ljudskim ciljevima i vrednostima. Za izgradnju takve veštačke savesti neophodno bi bilo obučavati je na osnovnim dokumentima UN-a – Povelji, Opšoj deklaraciji o ljudskim pravima i Paktu za budućnost. U jednom eksperimentu, zamislili su da li danas postojeći sistem VI može da napiše uvod u Povelju UN. Postojeći sistemi mogli bi da proizvedu koherentan, ali isprazan tekst, bez istinskog zajedničkog cilja. Nasuprot tome, VI opremljena integrisanom savesti mogla bi da uhvati duh i težnje koje stoje iza reči, odražavajući kolektivne vrednosti čovečanstva, više od same logike. Vraćajući se na scenario sa pružanjem pomoći u katastrofama, ilustrovali su da bi VI sa savesti prioritet davala ne samo prema efikasnosti, već prema potrebama i dostojanstvu, favorizujući raseljene ili izolovane populacije, prilagođavajući zalihe lokalnim uslovima i omogućavajući dvosmernu komunikaciju sa pogođenim zajednicama. Takav pristup gradi poverenje, omogućava saradnju i poboljšava rezultate, čime se uklanjaju uobičajene strahove od VI. Ostvarenju te vizije, međutim, treba kolektivna volja i saradnja. Svrha eseja nije da propiše definitivan odgovor, već da proširi razgovor o potencijalima VI usklađenoj sa ljudskim vrednostima, pozivajući čitaoce da razmišljaju i aktivno učestvuju u oblikovanju odgovornog razvoja VI i da se ne boje izazova i mogućnosti koje ona nosi.