U Centru za strateške i međunarodne studije (CSIS), savetodnoj organizaciji sa sedištem u Vašingtonu, budući laboratorija za budućnost razvija projekte za korišćenje veštačke inteligencije (VI) u revolucionisanju diplomacije. Finansira je Glavni odeljak Pentagonove kancelarije za digitalne i veštačke inteligencije, a laboratorija eksperimentiše sa AI alatima kao što su ChatGPT i DeepSeek u cilju rešavanja pitanja rata i mira. Dok su nedavno AI alati služili stranim ministarstvima širom sveta za rutinske zadatke poput pisanja govora, sada se istražuje njihova primena u visokorizičnim odlukama. Istraživači testiraju sposobnost AI-a da sastavlja mirovne sporazume, sprečava nuklearni rat i nadgleda poštovanje primirja. Vojske i ministarstva odbrane i spoljašnje politike SAD, zajedno sa državama poput Ujedinjenog Kraljevstva, pa čak i Irana, ulaze u svet veštačke inteligencije kako bi preoblikovali diplomatske prakse, uključujući planiranje pregovora. Direktor Futures Lab-a, Benjamin Jensen, ističe da, iako postoji ideja da AI može pomoći u spoljnjoj politici već duže vreme, njena praktična implementacija je još u povoju. U jednoj studiji, istraživači su testirali osam AI modela sa hiljadama pitanja o scenarijima odvraćanja i eskalacije kriza. Rezultati su pokazali da modeli poput GPT-4o od OpenAI i Claude od Anthropic-a imaju izražen „pacifistički“ stav, odabirom sile u manje od 17% slučajeva. S druge strane, Meta-ov Llama, Alibaba Cloud-ov Qwen2 i Google-ov Gemini prikazali su više agresivnih tendencija, favorizujući eskalaciju u čak 45% slučajeva. Takođe, odgovori AI-a varirali su u zavisnosti od perspektive zemlje, preporučujući agresivnije politike za diplomate SAD, Ujedinjenog Kraljevstva ili Francuske, dok su za Rusiju ili Kinu zastupali deeskalaciju, što ukazuje na potrebu prilagođavanja modela na institucionalne doktrine. Pensilvanijski bivši komandant specijalnih snaga i strateg veštačke inteligencije, Russ Berkoff, pripisuje ovakvu varijabilnost ljudskim pristrasnostima koje su unesene od strane developera, ističući da razlike nastaju od onih koji kreiraju algoritme, a ne od AI samog. Ova nepredvidivost predstavlja izazov „crne kutije“, objašnjava Jensen, jer AI sistemi nemaju sopstvene vrednosti ili prosudbe, već generišu izlazne rezultate putem složenih matematičkih procesa. CSIS je pokrenuo i interaktivni program pod nazivom „Strateške oluje“ koji pomaže u pregovorima o miru u Ukrajini, obučavajući AI na stotinama mirovnih sporazuma i vesti kako bi prepoznala područja dogovora koja mogu dovesti do primirja. Mark Freeman, izvršni direktor španskog Instituta za integrisane tranzicije (IFIT), podržava potencijal AI u rešavanju sukoba, favorizujući brže „okvirne dogovore“ i ograničena primirja u odnosu na duge pregovore, koji su, istorijski gledano, manje efikasni. Veruje da AI može ubrzati te ubrzane pregovaračke procese.

Slično, Andrew Moore, vanredni saradnik u Centru za novu američku bezbednost, zamislja budućnost u kojoj AI može inicirati pregovore, simulirati lidere poput Putina ili Xija Jinpinga za testiranje reakcija u kriznim situacijama, pomagati u nadgledanju primirja, analizirati satelitske snimke i sprovoditi sankcije, automatizujući zadatke koji su nekada zahtevali velike timove. Međutim, Jensen priznaje da postoje izazovi, uključujući i zabavne, neočekivane rezultate AI-a. Na primer, kada je zapitan o „odvratanju u Arktiku“, AI je pogrešno protumačio „odvrat“ kao sprovođenje reda, a „Arktik“ kao snežno područje, što je dovelo do bizarnog scenarija o hapšenju domorodaca zbog bacanja snešaka. Takve greške pokazuju koliko je važno obučiti AI na stručnim diplomatijskim i političkim podacima, a ne na opštem internetu, koji je često preplavljen nerelevantnim sadržajem. Stefan Heumann, kopredsednik berlinske Fondacije za novu odgovornost (Stiftung Neue Verantwortung), upozorava da AI ne može zameniti ključne ljudske elemente poput ličnih odnosa između lidera, koji znatno utiču na pregovore. Takođe ističe da AI ima poteškoće u proceni dugoročnih posledica kratkoročnih akcija, uzimajući kao primer politiku popuštanja u Minhenu 1938. godine, gde termin „deeskalacija“ ne odražava složenost stvarnosti. Pored toga, Heumann napominje da AI najbolje funkcioniše u otvorenim okruženjima, dok je ograničena u analizi zatvorenih društava poput Severne Koreje ili Rusije. Andrew Reddie, osnivač Berklijevog Laboratorije za rizik i bezbednost, deli ove zabrinutosti, primećujući da neprijatelji stiču prednost jer otvorene demokratije poput SAD objavljuju velike količine informacija dostupnih za obuku neprijateljskog AI-a, dok autoritarne države to ne čine. Takođe upozorava da AI alati manje pomažu u rešavanju „crnih labudova“ u geopolitičkim izazovima koji ne prate poznate obrasce. Uprkos ovim kritikama, Jensen veruje da su mnogi problemi prevaziđivi, ali ističe da je potrebno razmotriti praktične izazove. On zamišlja dve budućnosti za AI u američkoj diplomatiji: jednu u kojoj AI, obučena za diplomatske zadatke i dokumente poput kablova, pruža primenjive uvide za efikasno rešavanje važnih pitanja, i drugu, manje optimističnu, koja nije detaljno opisana ovde. Potencijal AI-a da transformiše diplomaciju je značajan, ali je od suštinskog značaja pažljivo razvijati i primenjivati ga u skladu sa kontekstom.